,,Sad ne­mam ni­kog osim se­be i te­be, Bo­že moj, i tu­ge svo­je. Daj mi sna­ge da ne klo­nem od brat­ske i ljud­ske ža­lo­sti, i da se ne otru­jem mr­žnjom. Ži­vi­mo na ze­mlji sa­mo je­dan dan, ili ma­nje. Daj mi sna­ge da opro­stim. Jer, ko opro­sti, on je naj­ve­ći. A znam, za­bo­ra­vi­ti ne mo­gu”.
Ove brat­ske ri­je­či Me­še Se­li­mo­vi­ća ni­ko­ga ne osta­vlja­ju rav­no­du­šnim, ali iskre­no bo­le sa­mo one či­je je sr­ce ra­nje­no bra­to­vlje­vim ubi­stvom i uvi­jek na­no­vo kr­va­ri, ne­za­vi­sno od to­ga ko­li­ko je vre­me­na pro­šlo od zlo­či­na. Jer, laž je da vri­je­me li­je­či sva­ku bol. Ne­ke ra­ne vre­me­nom sa­mo ja­če bo­le – mi­sli­mo, ka­ko bi sve ljep­še i dru­ga­či­je iz­gle­da­lo. Ta­ko nas sje­ća­nja pra­te i u sno­vi­ma iz ko­jih se bu­di­mo s pi­ta­njem: „Zar je to mo­ra­lo da se de­si?”
Ni­je­dan od­go­vor na ovo pi­ta­nje ne mo­že bi­ti pra­vi, jer ubi­stvo ni­kad ne tre­ba da se de­si. Ni­je­dan čo­vjek ne za­slu­žu­je da mu pre­kra­te ži­vot. Ni­jed­no di­je­te ne za­slu­žu­je da ga na­zo­vu po­smr­če­tom... Ne! Ni moj, ni bi­lo či­ji brat ni­čim ni­je mo­gao da za­slu­ži da bu­de ubi­jen! Sa­mo Go­spod Sve­dr­ži­telj da­je i uzi­ma po vo­lji svo­joj! A, zar tre­ba ob­ja­šnja­va­ti za­šta je ostao us­kra­ćen onaj ko­ji je ostao bez bra­ta, bez svo­je kr­vi, bez dru­ge po­lo­vi­ne svo­ga bi­ća i kri­la svo­ga!? I zar se to uop­šte i mo­že ob­ja­sni­ti, jer te­ško da po­sto­je ri­je­či u ko­je se mo­že pre­to­či­ti bol s ko­jim sva­kog ju­tra usta­je i sva­ke no­ći na po­či­nak od­la­zi onaj ko­me su ubi­li naj­ro­đe­ni­jeg?! Ne­ko će re­ći da ži­vot te­če da­lje. Da, ali ra­nje­no sr­ce osta­je za­ro­blje­no u da­nu ka­da se zlo­čin do­go­dio i ko­li­ko god se tru­di­lo ne mo­že da se otrg­ne iz tih oko­va – ni da se do kra­ja, ona­ko od­i­stin­ski ob­ra­du­je, ni da osje­ti pu­nu, pra­vu sre­ću, jer su na dan zlo­či­na umr­le i spo­sob­no­sti da pre­ži­vi to sje­ća­nje i te osje­ća­je.
Zden­ko To­mi­sla­va Sta­ni­šić je kao di­je­te od se­dam go­di­na ostao bez oca. Nje­ga i nje­go­vog bra­ta po­di­za­la je i ško­lo­va­la maj­ka Mi­la. U na­ro­du bi re­kli: ča­sno i po­šte­no, a bi­lo je upra­vo ta­ko!
Bio je od­li­čan đak, po­slu­šno i pa­met­no di­je­te. Kao dje­čak po­čeo je da igra fud­bal u Fud­bal­skom klu­bu Kom, a za­tim u mo­star­skom Ve­le­žu i Lo­ko­mo­ti­vi. Igrao je de­snog be­ka.
Po za­vr­šet­ku ti­to­grad­ske Gim­na­zi­je upi­sao je i stu­di­rao Prav­ni fa­kul­tet u Mo­sta­ru. Di­plo­mi­rao je na Prav­nom fa­kul­te­tu u Pod­go­ri­ci. Bio je fud­bal­ski re­pre­zen­ta­ti­vac Cr­ne Go­re i re­pre­zen­ta­ti­vac omla­din­ske se­lek­ci­je Ju­go­sla­vi­je. Fud­bal je igrao u Švaj­car­skoj, Ita­li­ji i Nje­mač­koj.
Go­vo­rio je en­gle­ski, ita­li­jan­ski i nje­mač­ki je­zik. Za­jed­no sa maj­kom Mi­lom ško­lo­vao me je, bio mi je uzor, i brat, i otac…
Po po­vrat­ku iz ino­stran­stva, 1996. go­di­ne za­snovao je rad­ni od­nos u bar­skoj po­li­ci­ji. Zden­ko je znao da se do pra­ve ži­vot­ne sre­će ne mo­že do­ći stran­pu­ti­ca­ma ži­vo­ta, i da čo­vjek mo­ra bi­ti od­go­vo­ran za sva­ki svoj po­stu­pak! Zbog svo­je do­bro­te i ple­me­ni­to­sti bio je omi­ljen mla­dić ko­ga su kra­si­le sve iskon­ske ljud­ske vr­li­ne.
U Ba­ru upo­zna­je svo­ju bu­du­ću su­pru­gu Be­lu... Sve je li­či­lo na sre­ću. Za­jed­no su če­ka­li 17. april 1997., dan ka­da će do­bi­ti pri­no­vu. Ali, zlo­či­nač­ki i pod­mu­klo pre­ki­nu­li su nji­ho­ve sno­ve. Uga­si­li su je­dan li­je­pi i mla­di ži­vot.
Ubi­jen je u Ba­ru, u no­ći, 3. apri­la 1997., u mrač­nom ula­zu zgra­de u ko­joj je sta­no­vao, na pod­mu­kao i zvjer­ski na­čin, u kla­sič­noj sa­če­ku­ši, iz pri­kraj­ka.
Imao je 33 go­di­ne, ča­sno i po za­ko­nu je oba­vljao slu­žbe­ne du­žno­sti glav­nog in­spek­to­ra u Ba­ru.
Kri­mi­nal­ci, ološ, ku­ka­vi­ce, ni­je­su mu vi­dje­li li­ce. Sa le­đa su mu pu­ca­li u gla­vu, ne da­ju­ći mu ni­ka­kvu šan­su da se bra­ni.
Zden­ko je bio po­u­zdan čo­vjek, oslo­nac u sva­kom tre­nut­ku, čo­vjek od ri­je­či, ja­ke vo­lje i ne­po­ko­le­blji­vog ko­va. Ni­je­su ga mo­gli po­ko­le­ba­ti, ni pod­mi­ti­ti. Za­to je svo­ju čast pla­tio naj­vi­so­či­jom ci­je­nom – Ži­vo­tom!
Ka­žu da čo­vjek u zad­njim se­kun­da­ma ze­malj­skog ži­vo­ta pre­li­sta ci­je­li svoj ži­vot. Zden­ko je znao da če­ka­ju si­na. Na­ža­lost, tu po­seb­nu bo­cu, ko­ju Be­la još ču­va, a ko­ju je tre­ba­lo brat­ski na­če­ti za pr­vi­jen­ca – ne otvo­ri­smo i ni­ka­da je po­pi­ti ne­će­mo. Dao bih po­la svo­ga ži­vo­ta da is­pod na­še sta­re li­pe, ko­ju je za­sa­dio naš otac, po­pi­je­mo ka­fu s na­šim Ma­đo­ni­jem.
Zde­no ni­je do­če­kao da vi­di ne­ro­đe­nog si­na, ko­ji se ro­dio 14 da­na po­sli­je nje­go­ve po­gi­bi­je. Su­pru­ga Be­la mu je da­la oče­vo ime – Zden­ko.
Na­sled­nik, 17. aprila pu­ni 20 go­di­na. Do­bar je mo­mak i do­bar stu­dent, pra­vi sin oca svo­ga.
...Ka­ko ti je, moj si­vi so­ko­le, ka­ko ti je bez Kri­la tvo­je­ga..?
Me­ni je­ste bez Kri­la mo­je­ga ‘ka­no Bra­tu jed­nom bez dru­go­ga!
Tvoj brat, Ra­do­slav
T. Sta­ni­šić